Илузорно је говорити о Илузији. Зато ћемо говорити само о Празнини ...и другим стварима, у нади да ће контуре наше приче - ивице између реченог и оног неизрерченог оцртати лик Илузије, и тако нам и њу бар делимично учинити видљивом и спознатљивом. Ни то није мали подухват, јер и Празнина нема ни контуре ни границе (то су појмови из нашег ума), али полако, ипак свако путовање почиње једним кораком. Наоружајта се стрпљењем и радозналошћу и пођимо редом, како иде ова прича.
Вид, додир, укус, мирис и слух су 5 чула са којима ми доживљавамо спољашњи свет. Чула нам говоре о простору у коме се налазимо, о земљи по којој ходамо, о води и храни која нас одржавају у животу... Али наша чула нису савршени инструменти, оно што нам говоре о спољашњем свету је у најбољем случају тек делимично тачно. На пример вид је ограничен - не можемо читати слова из књиге ако је она удаљена више од пола метра од очију, не распознајемо лице особе која се налази даље од 50 метара; слух је ограничен: не распознајемо речи разговора који се одвија на 5 метара од нас итд, то важи за сва чула. Још један је начин да спознао да наша чула нису савршена - животиње имају много савршенија чула од нас. На пример пас има око 1000 пута осетљивије чуло мириса од човека, такође пас има много осетљивији слух, соко има много оштрији вид од човека, тицала мрава су много осетљивија од рецептора за додир на кожи човека ...
На срећу човек има још један инструмент којим спознаје спољашњи свет, а то је ум. Он се састоји од више склопова, а неки важнији од њих су: памћење, учење, размишљање, читање, писање... Када искористимо ум добијамо потпуно другачију слику о свету око нас, од оне слике коју нам стварају чула. Та слика изгледа овако: ми се налазимо на површини велике лопте која се врти, тако да ми не стојимо у месту, већ се крећемо по кругу полупречника око 6400 километара брзином од 0 до 500 метара у секунди, зависно на којој географској ширини се налазимо - око полутара најбрже, а на половима се само вратимо око себе.
Али ова слика није потпуна. Ми се, заједно са том лоптом-Земљом крећемо по елипсастој путањи око Сунца, и то брзином много већом од тих 500 метара у секунди.
Али ни ова слика није потпуна. Ми се, управо сада, заједно са Соларним системом крећемо у оквиру галаксије Млечни пут и то бар на два начина - концентричном путањом око центра галаксије (јер се налазимо у једном од репова галаксије који се таласасто распростиру од центра) и осцилаторно - горе-доле у односу на раван галаксије. У питању су огромне брзине и димензије, непојмљиве за наше свакодневне релације.
Наравно да ни ова слика није коначна и потпуна али ћемо се ту зауставити и вратити нашој причи...
Кад тако сагледамо овај свет и наше место у њему, схватимо да једно одређено место, као што је на пример ово место где се сада налазимо, не постоји, да је то заблуда створена од наших чула. Оно што постоји је кретање-промена, и медијум који омогућује кретање, а то је празнина, не бих се усудио да кажем простор јер то је већ појам који имамо из искуства својих чула и као таквог га неможемо прихватити као стварног. Значи постоји промена и празнина. Трећи елемент за који сам сигуран да постоји је свест, јер се деловање свести управо испољава.
Флаша служи да се у њој чува вода или неко друго пиће, сок, пиво, вино, кокакола. Оно што се дешава кад пијемо је да течност из флаше прелази у наше тело, али ако пажљивије погледамо видећемо и да празнина коју заузима та течност такође прелази у наше тело, постаје део нашег тела, постаје простор на коме се одвија наш живот - то је наш животни простор. Е сад, зашто је наш животни простор затворен у флашу? Заварaни сликом стварности коју нам стварају чула: незнање, прождрљивост, похлепа, пожуда, лицемeрјe, таштина, сујета, лењост и самољубље навели су нас да ослободимо духа из боце мислећи да ће то донети нешто добро. А он је нашу животну средину затворио у флашу. Тај дух из флаше се зове потрошачко друштво.
Пристали смо да нешто што је величине реке, величине планине, величине језера, величине океана, величине планете, величине сунчевог система и величине галаксије и веће - наша стварност, наша животна средина, буде сведена на величину флаше. То је срамота, то је неприхватљиво.
Ако сте са читањем стигли до овог места, значи да ваша свест још није флаширана (како је то описао E.T.A. Hoffmann - "Златни ћуп"), то даје наду да се процес може преокренути у супротну страну, да се дух може вратити у боцу а здравље у животну средину. Како ослободити животну средину од потрошачког друштва?
Важно је умети поставити право питање јер само на исправно постављена питања постоје одговори, чак штавише, добро постављена питања су истовремено и одговори, у томе је сва мудрост.
Бавимо се рециклажом пластичних флаша, јер се кроз искуство таквога рада добија прво способност да се постави право питање а затим добијају и одгоовори.
No comments:
Post a Comment